Vodeći političari Republike Hrvatske često naglašavaju kako je Srbija naša prijateljska zemlja, da je srpsko političko vodstvo naš partner i saveznik i da moramo aktivno raditi na normalizaciji odnosa između Hrvatske i Srbije kako bismo zajedno gradili bolju budućnost. Normalizacija odnosa bi bila najnormalnija stvar na svijetu i ono što bi svatko normalan podržavao da su okolnosti nešto drugačije.
I danas svatko tko normalno razmišlja ne želi nove sukobe i sigurno mu je u interesu da u onome što mediji uporno nazivaju „regija“ zavlada mir i da taj mir vlada i u budućnosti. No, za to se moraju ostvariti neke osnovne pretpostavke.
Prvenstveno, očekuje se iskrena isprika od Srbije zbog brutalne agresije na Republiku Hrvatsku. Iskrenost te isprike mogla bi se jasno utvrditi kad bi srpsko političko vodstvo učinilo nekoliko jednostavnih koraka:
[product id = 4278]
- Predati svu raspoloživu dokumentaciju o nestalim osobama iz vremena velikosrpske agresije
- Vratiti Hrvatskoj otetu kulturnu imovinu
- Osuditi i pravno i politički tadašnje vodstvo SRJ koji je poveo krvave osvajačke ratove
- Isplatiti Hrvatskoj ratnu odštetu i osuditi svoje ratne zločince
- Vratiti Hrvatskoj arhive iz doba NDH
Nakon što Srbija ispuni tih pet početnih koraka, ne nužno ovim redoslijedom, možemo početi razgovore o normalizaciji odnosa. No, koliko je vjerojatno da će se to i dogoditi s obzirom na trenutnu političku situaciju u Srbiji.
(Gotovo) apsolutnu vlast u Srbiji ima njen predsjednik Aleksandar Vučić u kome naši političari vide partnera i prijatelja, sugovornika za razgovor, a HDZ-ovi kadrovi vide ga i kao kolegu iz Europske pučke stranke (EPP).
Prisjetimo se kratko što Aleksandar Vučić vidi u Hrvatskoj i Hrvatima kroz nekoliko njegovih izjava, a na kraju teksta nalazi se videozapis s kompilacijom javno dostupnih velikosrpskih izjava današnjeg predsjednika Srbije:
“Ipak dobro je da smo saznali od koga nam dolazi najveća opasnost, pa makar to bilo posle gotovo tri godine vojevanja i borbe za slobodu srpskog naroda u kojoj su prednjačili gore pomenuti ’ekstremni pripadnici SRS-e’, pa makar to bilo kontra naših doskorašnjih naivnih verovanja da bar delimično kroz pore socijalističke vlasti provejava srpski nacionalni duh. Uostalom, za učenje nikad nije kasno. Samo, koliko se sećam, ti isti Srpski radikali su posle bitaka kod Borova sela, Skelana, Benkovca od ove vlasti sa istim predsednikom proglašavani za najveće heroje, za srpske oslobodioce.(…) Naše nade i težnje za vaspostavljanjem jedinstvene srpske države na srpskim etničkim prostorima nisu raspršili ni naši ’unutrašnji’ ni neki drugi neprijatelji, već sam predsednik Srbije.“ (časopis Velika Srbija, travanj 1994.)
Dakle, 1994. godine, Vučić agresore na Hrvatsku vidi kao heroje i srpske oslobodioce i otvoreno govori o težnji za stvaranjem Velike Srbije.
“Mi smo za mir. Najpre bismo ga stvorili. Oslobodili bi srpske zemlje, postavili srpsku vojsku na granice, pa da vidimo sme li Turčin ili ustaša da udari! Nikada niko ne bi smeo!” (časopis Velika Srbija, lipanj 1995.)
Ovako izgleda stvaranje mira na način Aleksandra Vučića. No, kad govori o „srpskim zemljama“ možda zaista i misli na teritorij Republike Srbije, pa je obrana tada legitimna, zar ne?
Pa, i ne baš:
„Ništa više nema od vesti u Krajini. Kao da je to inostranstvo, kao da je to u Hrvatskoj… E, neće moći! Nikada Srpska Krajina, nikada Glina neće biti hrvatska. Nikada Banija neće nazad u Hrvatsku! (…) Ukoliko srpski radikali pobede i poraze predsednika Srbije, vi znate da ćete živeti u Velikoj Srbiji, jedinstvenoj srpskoj državi i tu odstupanja biti neće.” (ožujak 1995.)“
“Republiku Srpsku Krajinu, najzapadniju srpsku državu, izgubili smo zahvaljujući Miloševićevoj izdaji i kapitulaciji. Ko zna koliko srpskih gradova je dato u ruke hrvatske ustaške vojske, a da ih više niko i ne spominje. Neko malopre pomenu tu nesrećnu državnu televiziju, mi je u Beogradu zovemo Lažovizijom, pa setite se kada su poslednji put spomenuli srpski Knin, srpski Benkovac, Vojnić, Glinu, Vrgin most, Kostajnicu, Dvor, Plitvice, Slunj… Zaboravili su na to. Više Srpska Krajina ne postoji, kao da nikad nije ni postojala. Više je ni u vremenskoj prognozi ne pominju. Misle oni – Srbi su zaboravili! Misle da Srbi ne znaju šta je srpsko i da će im biti srpsko ono što im kaže crveni tiranin sa Dedinja. (…) A ja mislim, dobro ako baš ne može Benkovac i Obrovac, može sigurno Knin i Gračac, kad reče Milošević – dobili smo Mrkonjić Grad i Šipovo. Bezmalo centar bivše Bosne i Hercegovine! Onda kaže – a, da vam kažem šta smo dobili u Posavini, dobili smo Derventu, Modriču, Šamac i Brod. Kao da to srpska vojska već ne drži, kao da Srbi nisu i dan danas tamo, uvek bili i ostali, nikad niko drugi tamo nije ni bio!“ (časopis Velika Srbija, travanj 1996.)
“Velika Srbija je moj san!(…)To ne bi bila Velika Srbija u pežorativnom smislu. Bila bi to Srbija po meri, ali ne socijalista, već čitavog srpskog naroda.“ (časopis Velika Srbija, septembar 1997.)
Neki će reći da to i nije tako strašno ako to stavimo u kontekst ratnih zbivanja jer su „u to vrijeme svi imali sumnjive izjave“, navodno…Pa prisjetimo se malo i nekih novijih izjava predsjednika Srbije, našeg partnera.
„Vidite da dans mnogi sa podsmehom kažu: gde su vam danas Karlovac, Ogulin, Karlobag i Virovitica? To nam ova nesrpska fukara, ovi mučenici i jadnici, što onima koji su ovu zemlju bombardovali skute ljube i ruke im ljube, oni hoće da kažu – gde ste vi danas, radikali, u tim srpskim mestima. Kao da Srbi nikad nisu držali ni Karlovac, kao da na samo nekoliko kilometara od Karlobaga i Virovitice nismo bili, kao da i danas nema preko 20 posto Srba u Ogulinu. Kao da to nisu srpska mesta. Raduju se i seire tome što su ustaše okupirale srpsku zemlju i hoće i nas srpske radikale da ubede da to nije srpsko, da smo mi govorili gluposti, da mi nismo znali šta je naše, a mi ni tada ni danas nismo hteli i nećemo ništa što je tuđe. Hoćemo samo ono što je naše, srpsko, a to jesu i taj Karlobag, i Ogulin, i Karlovac, i Virovitica, i sve te srpske zemlje. I to moraju da znaju. I neka se oni stide, neka se stide ti Srbi, samo rođenjem Srbi, koji sa podsmehom govore o tim srpskim mestima, o tim srpskim teritorijama.“ (Kongres Srpske radikalne stranke, 23. siječanj 2000.)
“Mi ćemo Kosovo i Metohiju, kao i Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, bar onaj deo koji je izgubljen u poslednjoj hrvatsko-muslimanskoj ofanzivi, vratiti. Da li ćemo je vratiti sutra, za nekoliko godina, ili za neku deceniju, to je drugo pitanje.“ (Kongres Srpske radikalne stranke, 23. siječanj 2000.)
Vučić je bio član Srpske radikalne stranke kojoj je na čelu bio Vojislav Šešelj, poznati ratni huškač i osuđeni ratni zločinac. Možda se u SRS-u našao nesretnim spletom okolnosti, pa je samo prihvatio takvu retoriku, iako se s njom možda i ne slaže:
“Još kao student Pravnog fakulteta u Beogradu osetio sam klimu u kojoj podjednakom snagom deluju i opozicione i snage aktuelne vlasti. Tih godina nije bilo lako misliti drugačije, niti okupiti veći broj istomišljenika. Vladala je atmosfera linča prema svima koji nisu podržavali bilo jedne bilo druge, slična ovoj današnjoj, te sam neretko ulazio u žustre polemike i sa svojim profesorima. U tom zaista kriznom periodu za naš narod našao sam se u dilemi koja je morila mnoge, posebno mlađi svet, koju je razrešio moj četrdesetodnevni boravak kao dobrovoljca u Sarajevu. Po povratku sa ratišta otišao sam na jednu tribinu Srpske radikalne stranke, jer mi se u to vreme najviše dopadalo ono što je zastupao i govorio dr Vojislav Šešelj.” (časopis Velika Srbija, rujan 1997.)
Ipak baš i nije tako, stranci je Vučić očito pristupio iz ideala, a čak otvoreno priznaje aktivno sudjelovanje u velikosrpskoj agresiji na Sarajevo. Priča se kako s puškom baš i nije bio od koristi srpskim vojnicima, već je puno više pridonio u slobodno vrijeme, u trenucima zabave i opuštanja.
Govorio je Vučić još ponešto o svojim idealima:
“Nemam krupnih ideala, iako sam dušom i telom predan stranci, trudeći se da svim političkim sredstvima širim ideje srpskih radikala. Ono što me najčvršće drži tu je nacionalni program, koji nas opredeljuje da oformimo našu srpsku državu i saznanje da je Srpska radikalna stranka jedina politička partija koja ne priznaje okupaciju Republike Srpske Krajine i dela Republike Srpske. Mi nismo budale za koje neki, uprošćujući stvari, vole da kažu da smo spremni da se borimo sa celim svetom. Ali, ako dođemo na vlast u Srbiji svakodnevno ćemo podsećati da su ove teritorije naša vekovna zemlja i kršiti otpor koji su decenijama komunisti negovali protiv istog naroda s one strane Drine. (….) Odreknemo li se naših teritorija, naše svete srpske zemlje, otići će i Kosovo i Metohija, Rasinski okrug, izgubićemo i Kruševac i Kraljevo i Leskovac i Bujanovac. Jednom moramo da pokažemo zube da nas više ne bi dirali.” (časopis Velika Srbija, rujan 1997.)
No, dobro, bio je tada mlad, politički nezreo, reći će neki. Idemo onda u neka novija vremena:
„Vojislav Šešelj je veliki srpski junak i mučenik!“ (2004. godina)
Dakle, 2004. godine, Vučić (kasnije osuđenog) ratnog zločinca naziva velikim srpskim junakom. No, on nije jedini pravomoćno osuđeni ratni zločinac kojega Vučić javno podržava godinama nakon kraja rata.
“Prostorije naše stranke u Skupštini Srbije jesu i biće ‘sigurna kuća’ za Ratka Mladića. Moja kuća, kao i kuće čitave familije Vučić, a nismo mala familija, biće baš to – sigurna kuća za generala Ratka Mladića, čoveka koga gone samo zato što je štitio svoju zemlju. Ponosan sam na to i spreman da snosim posledice.” (Novinska agencija Beta, 4. listopad 2007.)
Godine prolaze, situacija se mijenja, čak se i stranke mijenjaju, a retorika Aleksandra Vučića ostaje ista. Da retorika ostaje ista do današnjeg dana jasno vidimo iz dana u dan kada Vučić govori o „srpskom svetu“, kada pogledamo njegove skandalozne govore koji negiraju pravomoćne presude oko svake obljetnice Oluje ili kada poslušamo što govore njegovi ministri.
Kako s takvim ljudima graditi bolju budućnost? Je li takav odnos naše politike prema vodstvu Srbije odraz političke naivnosti, neznanja ili je u pitanju nešto treće, prosudite sami. Svi volimo poslovice, pa se onda prisjetimo one „Vuk dlaku mijenja, ali čud nikada!“, a Vučić?
